ANTIDEPRESIV PLUS Magazin

KOLUMNA // KAVA SA ŠLJOKICAMA // Zlo zvano ispitni rok!

Gotovo je lito. Napokon! Gotovo je s flamingosima, požarima, izgubljenim Česima, šlapama s krznom i sa Despasitom za kojeg sam do prije tjedan dana mislila da ga piva Justin Bieber. Gotovo je lito!

I sve bi bilo super da postoji stroj za putovanje kroz vrime i to ne kako ne bi poslala onu pijanu poruku prije tjedan nego kako bi priskočila deveti misec. Odnosno, kako bi priskočila ispitni rok i to s popunjenim indeksom ako je moguće. Ustaljeno je mišljenje da je siječanj najdepresivniji misec u godini, ali za studente to pravilo ne važi. Jedino šta je kod siječnja depresivno je broj na vagi koji te drme posrid face i priznanje samoj sebi da do lita ima još sedam miseci i da je vrime da kreneš u teretanu. Obećaš sebi da se nećeš sljedeće godine dovest u takvu situaciju, al francuska i pršut, je*iga. Enivej, vratimo se mi na ispitni rok. Dok su dobri studenti izlazili na kolokvije i redovito učili, ja sam izlazila vanka, pila kave na kampusu, a u litnjem ispitnom roku tagala kolege na slike „Na jesenskom je ekipa“; „Litnji ispitni rok je za pi*ke“ i ostale „mudre“ izreke koje je sigurno izmislila vlada kako bi nama budalama dala razlog da ne učimo, padnemo godinu i u desetom platimo još jednu godinu faksa. Ja sam jedna od tih budala i s početkom devetog miseca sve je došlo na naplatu. I to s kamatama.

#PRVI DAN UČENJA
Probudila sa se grintava i malo mamurna od jučer. Ma koga ja lažem, mamurna od zadnjeg ispitnog roka. Glava me bolila ko da me je neko mlatia sinoć, al nema toga šta dvi litre kave i koji aspirin ne mogu riješit. „Mogu ja to!“, rekla sam sama sebi znajući da lažem i da ću se cili dan vuć po kući ko krepana kokoš. Neke dvi ure nakon još sam uvik pila kavu i gledala K.T.2, a nakon toga i sudnicu jer, je*iga, moram vidit ko je tu koga vara i kome će dopast dite. Negdi oko podne priznala sam samoj sebi da ništa od mog učenja danas, ali to je okej jer prvi dan učenja, ko i prvi sex, se i onako ne računa.

#PLAN UČENJA
Faza uvjeravanja. Učit ću ja iz službene literatura, četiristo strana i nije toliko puno. Ako svaki dan priđem četrdeset strana i ostavim dva dana za ponavljanje, polažem na prvom roku. Kupila sam novu bilježnicu, markere u duginim bojama, označivače stranica i uputila se u Sveučilišnu knjižnicu. Dok sam pila kavu s aparata i listala Instagram priče, srela sam dva lika s faksa. Jedan od njih, Luka, je moja generacija i sad piše diplomski, a drugi nešto mlađi od nas, Ivan, loš student ko šta sam i ja. „Oš s nama na kavu do Retra?“, pita me Luka. Pogledala sam onu jadnu plastičnu šalicu do pola punu, pogledala sam knjige i znala da je jedina pametna odluka koju mogu donit u ovom trenutku ona da moram ić učit. „Ajde može, al samo po ure. Taman da se razbudim, a ova kava je i onako teško smeće.“ Dvi ure nakon, napokon sam sila i otvorila knjigu. Par sati nakon i tri poduže pauze skužila sam da plan od četrdeset strana dnevno i nije baš realan.

#IMA LI KO SKRIPTU IZ SUVREMENE?
A šta sad? Realno, kasno sam se uvatila i nemam vrimena za službenu literaturu, ali ako nabavim skriptu i pitanja, stižem bez greške. „Ima li ko neku skriptu iz suvremene?“, okačila sam na grupi faksa i nakon nekog vrimena mi je stigla poruka od Ivana „Ej, imam ti ja neku skriptu šta je izašla prošle godine. Sutra ujutro radim, al moga bi ti je donit popodne do knjižnice pa možemo i kavu popit.“

Nastavit će se…

 

 

 

Podijeli, neka i drugi vide.

NAJNOVIJE

/* ]]> */